ДОКЛЕ БЛУЗ?

Петак, 14. јануар, 20.00, Instagram

У неком месташцу на дубоком југу Америке Виљем Хенди је седео крај пруге. Воз је каснио више од 8 сати, а њему се чинило да тамо ни 20. век још није стигао. Из дремежа га је тргао глас од ког се најежио: крупан црни човек је тулио о тешким временима. Десетак година касније Хенди је компоновао St. Luis Blues; нотни запис се продавао као врући колачи на вашару. Хендија су назвали „отац блуза“. Погрешно, он је отац индустрије блуза. Прави „тата“ је онај безимени са железничке станице, равнодушан према смени векова и бољим дестинацијама; тај је певао кад му дође и тамо где се нађе.

Ана Магдалена Бах сведочи да су се у породици њеног супруга, Јохана Себастијана, сви мушкарци бавили музиком. Тако је било почев од Веита, млинара. У дугим часовима док се млело брашно, свирао је малу гитару и усклађивао се с окретања ритмом воденичког точка. У овој слици нема критичара, славе, новца, статуса, мисије – ту је само гола потреба. Можда је свирао да и њега точак времена не самеље тек тако, без звука и радости. За Јохана Себастијана је темељ целе музичке катедрале коју су подигли он, његови рођаци и потомци био пра-прадеда Веит. Кућу блуза држе анонимни који пусте глас или засвирају из чисте жеље. Мајстори полазе од истих, једноставних мелодија, шкрте хармоније и ритмике и понекад стигну до велике уметности.  

Музика се отима из сваке дефиниције, а и ова прича бежи – наћи ћете је на мрежи.