Разговор о Сузан Сонтаг поводом 15 година од смрти и две нове књиге на српском језику

О Сузан Сонтаг и њеним књигама дневника и интервјуа

Четвртак, 26. децембар, 19.00 / Kлуб Магистрала „Драган Ве Игњатовић“

Разговор о СУЗАН СОНТАГ (16. 1. 1933 – 28. 7. 2004) поводом 15 година од смрти

KАО СВЕСТ УПРЕГНУТА У ТЕЛО дневници и белешке : 1964 - 1980 у преводу Алексе Голијанина (Службени гласник) и АКО КЊИГЕ НЕСТАНУ... у преводу Наде Донати (Cliо)

Учествују: Мића Вујичић, Силвиа Дражић

 

 

Као свест упрегнута у тело, средишњи од три тома дневника и бележака С. Сонтаг, пружа јединствен увид у дух једне од водећих интелектуалки модерног доба и бележи културно, морално и политичко путовање угледне критичарке и уметнице на врхунцу њене снаге. Ови записи су непроцењиво сведочанство о духовној радионици личности која је у највећој мери утицала на обликовање укуса и мишљења образоване западне публике у XX веку.

 

Aко књиге нестану...

Ако нестану књиге, историја ће нестати, нестаће и људски род...

Kњиге су много више. Оне су начин да будемо човечнији.

Сузан Сонтаг

У јесен 1978. часопис Rolling Stone  дао је С. Сонтаг, најконтроверзнијој интелектуалки друге половине XX века, простор на насловној страни, поред Рода Стјуарта и Блонди. Разговор у трајању од 12 сати, који је у Паризу и Њујорку водио колумниста и писац Џонатан Kот, скраћен је за часопис на две трећине. После 35 година аутор објављује интегрални транскрипт разговора који покрива широку лепезу тема – књижевност, филозофију, писање, фотографију, Ерос, Ничеа, The Doors, болест, старење…“Размишљање је једна од ствари које радим, да би најстрашније било осећати да сам престала да размишљам”.

Сузан Сонтаг (1933-2004) била је једна од најинтригантнијих појава на светској културној сцени XX века, теоретичарка, критичарка, есејисткиња, књижевница, драматуршкиња, сценаристкиња, редитељка филмова и представа, активисткиња. Aкадемску каријеру почела је с непуних 16 година. Објавила је двадесетак књига, освојила небројене награде и привлачила пажњу својим политичким ангажовањем, попут онога кад је 1993. допутовала у Сарајево како би, усред опсаде града, режирала представу „Чекајући Годоа”.

 

 

Top