СУТРА СЕ ОТВАРА БАЛКАНИМА 2015

Čovek koji nije bio tamo

Tribina pod nazivom Čovek koji nije bio tamo, povodom aukcijske prodaje Avala filma, održana je 22. aprila u sali okupiranog bioskopa Zvezda. Sam naziv tribine i fotografija koja je pratila obaveštenje na društvenim mrežama upućuje na ministra kulture Ivana Tasovca, koji je propustio prodaju arhiva Jugoslovenske kinoteke, koji se nalazi u sklopu Avala filma.

Direktor Kinoteke Radoslav Zelenović, reditelj Goran Marković, rediteljka Mina Đukić, bivši direktor agencije za privatizaciju Branko Pavlović, organizator kampanje Stop privatizaciji Marko Miletić i organizatorka kampanje Grad izgubljenih filmova i moderatorka tribine Mila Turajlić, podelili su svoje utiske s publikom nakon ovog teškog udarca za srpsku kinematografiju.

Kao ilustracija situacije u kojoj se našao Avala film prikazana su dva snimka, jedan s njegovog osnivanja i drugi s njegove aukcijske prodaje .

 Reditelj Goran Marković podsetio je na godine koje su prošle:

,,Istorija Avala filma je povezana s firmom Jugoeksport. Jugoeksport je postao većinski vlasnik Avala filma tako što je tadašnji direktor Jugoeksporta Slobodan Anđić, kum Slobodana Miloševića, isplativši tri plate zaposlenima Avale filma, došao do vlasništva nad svim tim hektarima, studijima, tehnikom. Onda je ta debeovska firma, koja se bavila svim i svačim, bankrotirala i sada moraju da se vrate dugovi. Tako će srpska kinematografija otplaćivati debeovske dugove. Jugoeksport je vlasnik zgrade na Trgu Republike i Avala filma, a pošto zgrada ne može da se proda, Avala film može. Ptice grabljivice kruže Avalom trideset godina, pokušavaju da se toga dokopaju. U februaru 2003. vlada Zorana Đinđića donela je odluku da se dugovi Jugoeksporta isplate i da država preuzme Avala film. Međutim, premijer je ubijen u martu i cela stvar je prekinuta... Na ovom snimku najstrašnija je hladnokrvnost i bezobzirnost tih ljudi, ali to ima jednu dobru stranu. Mi sada znamo ko je naš protivnik. To je država, jedna mašinerija koja nema osećaja niti potrebe za kulturom. Sve vezano za kulturu je nevažno ili je čak ugrožava. Poruka koja se ovim šalje je sledeća: Mladi ljudi koji želite da se bavite ovom delatnošću slobodno idite, ne trebate nam. Hvatajte avione i odlazite. Ja da sam mlad, to bi u meni izazvalo revolt, a sad ćemo da vidimo ko će iz ovog izaći kao pobednik...“

Direktor Kinoteke Radoslav Zelenović upoznao je prisutne s problemom arhiva Jugoslovenske kinoteke:

,,...U okviru Avala filma nalazi se arhiv Jugoslovenske kinoteke u kome je 641 film proizveden u Avala filmu. To su igrani, dokumentarni i eksperimentalni filmovi. Tu je i laboratorija za obradu filma. Kinoteka ima impresivnu kolekciju zahvaljujući Zakonu o kinematografiji koji je nalagao svakome ko je u staroj Jugoslaviji proizveo ili uvezao film da obezbedi jednu kopiju Kinoteci. Tako su filmovi ušli u Kinoteku i oni su zaštićeni po zakonu o zaštiti kulturnih dobara, čl.27 . Sramota je da je Avala film prodat jeftinije od Beograd filma. Prilikom prodaje fond je procenjen na 58 miliona dinara što je smešnih 700 evra po filmu. Lako može doći do toga da kupac dođe u arhiv sa željom da pravi blurejeve (blu-ray) ili dividijeve (DVD) koje bi distribuirao po svetu i da zatraži negative, jer su to najbolje kopije. Međutim, Zakon o zaštiti kulturnih dobara tačno propisuje pod kojim uslovima može da se koristi arhivska kopija. Za nas je to Sveto Pismo koje se ne dira, svedočanstvo da je jedan takav film napravljen. Te kopije se ne prikazuju ni u Kinoteci. Kopije bi morale da se pomeraju sa svojih mesta, a to traži pikerisanje, ultrasonično čišćenje, dodatnu digitalizaciju i sav taj proces nazad da bi se film vratio na svoje mesto. Filmovi imaju svoj ritam premotavanja, i svih tih drugih stvari prilikom održavanja.“

Reditelj Goran Marković je istakao značaj Avala filma za srpsku kinematografiju:

,,Avala film nije samo arhiva. To je najveći studio u ovom delu Evrope površine trideset sedam hektara, tu su depoi i fundusi, zatim tu su ljudi koji koji imaju određene zanate, dekorateri, garderoberi. Ako nestane delatnost Avale nestaće ovi zanati, nestaće filmska industrija. Sve je to bitno za opstanak jedne kinematografije, ako hoćete da je imate. Uzmite na primer bugarski studio Bojana, koji je devedesetih bio u potpunom rasulu, mnogo gorem od Avale. On sad dobro radi. Moguće je, kad neko hoće, može sve to da funkcioniše. To očigledno nekom ne odgovara, neko je to odlučio da kupi. U ugovoru ne stoji obaveza da oni moraju da nastave delatnost, a to je najbitnije. Oni sutra mogu da uzmu i da preoru sve ovo. Isti slučaj smo imali i s Beograd filmom koji je prodat dok je ministar ekonomije bio Mlađan Dinkić. Agencija je postavila uslov da kupac zadrži delatnost u 14 od 16 bioskopa. Onda je to neko iz vlasti prodao bez ovog uslova, budzašto. Sve je to unapred dogovoreno i sređeno. Ali, to ne znači da mi treba da odustanemo od naše borbe. Nije poenta da stigneš do cilja, već da se sve vreme boriš.“

Po mišljenju direktora Kinoteke Radoslava Zelenovića, prodaja Avala filma može imati štetne posledice za zaštitu filmske baštine:

„Prikazivanje filmova je kod nas potpuno neregulisano. Mi smo nudili češki model, po kome državni javni servis dvaput nedeljno prikazuje filmove. Novac koji plati javni servis ide na poseban račun i od njega se prvo namire prava reditelja, scenariste, snimatelja..., a ostatak se koristi za pravljenje novih digitalnih remasterizovanih kopija filmova. Tražili smo da fond ostane u vlasništvu Republike Srbije i da se o njemu brine na taj način. Ni Avala film nije radila kako treba. Kinoteka plati struju, grejanje i sve ostalo, a Avala film potroši taj novac na nešto drugo. Onda iseku struju Kinoteci. Zato smo pravili svoje trafoe i ostalo. Mi smo napravili bezbednosni sistem za čuvanje kopija. Ne možete tek tako ući u nitratni magacin. Postoji sistem koliko kopija mora da se privikava da može da se iznese iz depoa. Negativi se čuvaju na nov način. Mi hiberniramo filmsku traku, držimo je na 0 stepeni ili -1, jer tada bakterije ne idu na nju. Ona mora da se privikne na uslove korišćenja. Ko zna kakve su namere novog vlasnika? Ukoliko želi da iznese negativ iz Kinoteke, koja je to mašina na kojoj će on da presnimava negativ? Šta ako ga ošteti? Ko garantuje bilo šta? Isto tako biće problema s pravima na filmove koji su radili hrvatski autori. Jugoslovenske koprodukcije su sada koprodukcije dve zemlje. Bilo je filmova koji su rađeni u koprodukciji s drugim zemljama (Kolumbija pikčers). Sestra Saše Petrovića ( reditelja filma Skupljači perja), u pismu Politici, najavila je da će u zaštiti autorskih prava ići pred Strazburški sud jer je film s pravima zaštićen u Francuskoj.“

Po rečima moderatorke tribine i organizatorke kampanje Grad izgubljenih filmova, Mile Turajlić, postojale su dve formalno-pravne procedure kojima je pokušano da se pomogne arhivu Kinoteke. Prva je bila sazivanje Radne grupe u Skupštini Srbije 7. aprila, koja je neslavno prošla (nije skupljen kvorum), a druga je bila prigovor Kinoteke koji je ekspresno odbijen (Kinoteka je poslala dopis o zaštiti kulturnih dobara, a odbijena je po Zakonu o stečaju). U kampanji Grad izgubljenih filmova pokrenuta je onlajn peticija koju je za sedam dana potpisalo dve i po hiljade ljudi i koja je predata u Vladi Republike Srbije. Po njenom mišljenju, velika je nepravda što će privatno lice naplaćivati producentska prava na prikazivanje filmova koji su finansirani društvenim sredstvima. Zbunjuje i činjenica da je Ministarstvo kulture poslalo komisiju u Kinoteku da proveri da li se filmski fond štiti po Zakonu o zaštiti kulturnih dobara, a onda je taj fond prodat u paketu s Avala filmom.

Rediteljka Mina Đukić upozorila je na apatiju u struci i politiku ignorisanja koja je prisutna. Ona odluku Ministarstva kulture, koje smatra da nije nadležno u slučaju Avala filma, povezuje sa slučajem bioskopa Zvezda, gde se ministarstvo nije oglasilo na predlog da se bioskop Zvezda zaštiti kao kulturno dobro. ,,To polje se briše, pa kako niko nije nadležan, onda smo mi nadležni i trebalo bi da ga stvorimo iznova ili ćemo pristati na nova poniženja. Ovo vidim kao početak borbe u kojoj smo svi jedinstveni, a ne razjedinjeni i puni skepse.“

Marko Miletić, koordinator kampanje Stop privatizaciji, uporedio je prethodnu kulturnu politiku s aktuelnom. On je rekao da preko četrdeset procenta stanovništva živi na ivici siromaštva, da je milion ljudi nezaposleno, a među mladima je nezaposlenost pedeset odsto. Po podacima Zavoda za statistiku, naši ljudi odvajaju nešto vise od četiri odsto ličnog budžeta za kulturu i rekreaciju. Po Miletiću, oni nemaju novca i vremena da učestvuju u kulturnoj produkciji i potrošnji. “Za razliku od prethodne kulturne politike (privredne i ekonomske), koja je pokušavala da uključi što širi broj ljudi, da uključi svakog stanovnika i dođe do svakog stanovnika, koja je bila povezana s poljem prosvete i obrazovanja, aktuelni koncept kulturne politike mogao bi se opisati kao Nije za svakoga. Nije za svakoga ni obrazovanje, ni zdravstvo, ni sudstvo... Od juna osim RTS-a više neće biti medija s nacionalnom frekvencijom u javnom vlasništvu.“

Bivši direktor agencije za privatizaciju, Branko Pavlović, u ovom slučaju vidi odgovornost institucija: ,,Institucija procenjuje da li je nešto od nacionalnog značaja i onda se prema tome ne može odnositi kao da je u pitanju trafika. Ministarstvo kulture se moralo obratiti Ministarstvu privrede, a Ministarstvo privrede je moralo da zahteva od Agencije za privatizaciju da nađe model da se zaštiti nacionalni interes. Kupac hoće da kupi nešto džabe i to je njegovo legitimno pravo. Problem je u onom ko mu to prodaje džabe, a to je nomenklatura vlasti. MMF je naš protivnik, a Vlada je izvršilac tog modela, gde je sve manje novca za kulturu, prosvetu, zdravstvo i ta politika se sprovodi u poslednjih petnaest godina. Potrebna je zajednička platforma borbe protiv prodaje kulturne baštine, protiv prodaje Telekoma, PKB-a, EPS-a, solidarnost s radnicima u štrajku. Ovako svako vodi svoju malu bitku, misleći da je sam, misleći da su ostali pasivni i da ćute. Onda smo stalno slabi.“

Publika na tribini je aktivno učestvovala u dijalogu i mogli su se čuti interesantni uvidi u situaciju i predlozi za dalju strategiju borbe za očuvanje arhiva Kinoteke:

,,Da bismo postavili neka pitanja potreban je prostor u kome postavljamo ta pitanja. Mi taj prostor nemamo. Nemamo politički prostor, nemamo medijski prostor. Aktivnost se svodi na marginalna mesta u gradu gde ljudi vode dijalog, razgovaraju. Nemamo javnost koja se okuplja i deklariše. Vlast reaguje samo na medijski pritisak, a mi nismo u mogućnosti da ga stvorimo. Ljudi imaju emotivan odnos prema filmovima, što je jak argument koji može da mobiliše javnost.“

,,Ako bi svi autori počeli da podnose tužbe protiv novog vlasnika, na osnovu svojih autorskih prava, to bi novog vlasnika moglo da dovede u vrlo neprijatnu situaciju i da zažali što je uopšte kupio arhiv Kinoteke...“

Avala film je prodat za 980 miliona dinara (8,2 miliona evra). Trideset hektara vrednog građevinskog zemljišta i sedam hektara, na kojima ima 20 000 kvadrata pod trošnim objektima, kao i arhiv Kinoteke s kulturnim blagom od nacionalnog značaja kupila je firma Filmski put (Film way), čiji je vlasnik Mišel Babić iz Francuske. Filmski put je firma koja je registrovana pre mesec dana, s kapitalom od pet stotina evra, a 2.aprila 2015. je stavljena pod hipoteku. Pravi kupac Avala filma je, u stvari, bivši taksista iz Pančeva, Saša Ćorović, koji je vlasnik hipoteke.

I dalje je nejasno zašto je država dopustila da zemljište Avala filma, koje kao građevinsko zemljište vredi deset puta više, pređe u ruke privatnog lica bez obaveze bavljenja istom delatnošću. Ili je jasno...

text i foto polaznika novinarske radionice

Željko Aranđelović

Petra Vlahović

Mihajlo Savković