THE BYRDS И КАНТРИ РОК

Уторак, 27. октобар у 19.00, Студио 28

Године када је Америка ушла у Други светски рат, по званичним подацима радија најслушанији је био Френк Синатра. Афроамериканци у то нису веровали: кад год би пустили Нета Кинг Кола настала би помама, њега су волели и црни и бели. А заиста, најслушанији и најомиљенији беше Рој Ејкаф. Много је суза заливало његове кантри баладе и многе жене су у себи мислиле: „Такав мени треба, искрен и осећајан, а не она бараба...“ Подаци о слушаности су кривотворени јер се сматрало да земљу која је у рату не може музички да репрезентује некакав „цмиздравац“ и зато што је Ејкаф био са села. Подсећао је многе „са врха“ на њихово сељачко порекло, којег су се стидели.

Почетком шездесетих, у време обнове, термин фолк је означавао и кантри, госпел, акустични блуз... који су касније издвојени као посебни жанрови. Велике дискографске куће су потцењивале фолк и издавале га на етикетама типа Folk and Primitive Music. То се променило највише захваљујући Дилану који је повезао фолк са борбом за грађанска права и стигао до тзв. шире публике, до младих људи. Дилан је уз The Byrds одиграо кључну улогу и за настанак новог жанра, фолк-рока, 1965. У то време центар кантрија беше Нешвил, град у ком су републикански политичари „гуслали“ о патриотизму, цркви и породичним вредностима, осуђујући „антиамериканце“ (противнике рата у Вијетнаму) и заблуделу омладину.

Поново су The Byrds повезали два супротстављена света албумом Sweetheart of the Rodeo, 1968., не првим већ пресудним за успостављање новог жанра. Кантри-рок беше визија Грема Парсонса, у то време члана групе. Албуми које су The Byrds снимали од седамдесетих на овамо нису ни тако добри ни тако значајни као они из шездесетих, али и на њима је било маестралне свирке и изузетних песама. А прича о почецима кантри-рока занимљива је и, хм, да – поучна.

 

 

Top