Недеља 24. март, Мала сала у 19:00
Поводом 25 година од почетка НАТО бомбардовања Србије, приказујемо циклус документарних филмова снимљених током и после ове војне акције од 78 дана.
НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица.[9] Током рата са Косова и Метохије је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца. Након овог и других ратова током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи
Недеља 24. март
МАЛИ И ВЕЛИКИ
р. Желимир Гвардиол
Србија, 2023, 29’
Двадесет и три године после бомбардовања Србије 1999. године, бацања бомби са осиромашеним уранијумом и уништавања хемијских постројења од стране НАТО пакта, екипа овог документарног филма путује у потрази за преживелима после извршеног еколошког геноцида, који за последицу има трајно загађење вода, ваздуха и земље, које и даље трују.
02.06. АНАТОМИЈА БОЛА
р: Јанко Баљак, 30’, Србија, 2001.
Документарни филм који се бави НАТО бомбардовањем 1999, али само једном, врло одређеном бомбом и само једном, врло одређеном метом – зградом РТС-а у Абердаревој улици у Београду. Како стоји на самој шпици, филм је посвећен онима који су те ноћи, 23. априла 1999, били жртве. Филм покреће питање одговорности, смисла свега што се десило у РТС-у, одговорности за оно што није учињено, што ти људи нису били склоњени из зграде, што се њиховом трагедијом и несрећом манипулисало.
ТАТА, ГДЕ ЋЕМО СПАВАМО?
р: Димче Стојановски, 6’, Србија 2000.
Непосредно после ноћи у којој је бомбардован Алексинац, неколико породица чије су куће срушене немају где да спавају
МОЈА ДОМОВИНА ЗА УНУТРАШЊУ УПОТРЕБУ
р. Горан Радовановић
Србија, 2001, 24’
24. 3. 1999. 19:55
Понедељак, 25. март
ЈЕЛ’ БОМБАРДУЈУ КОД ВАС? - СРПСКИ АКЦИОНИ
р: Радивоје Андрић, Србија, 40’ , 2001.
ТРИФУН БОМБАШ
р. Слађан Стојановић
Србија, 2008, 12'
Ово је прича о Трифуну Митићу из села Биновце у јужној Србији, који већ годинама покушава да ископа неексплодирану бомбу у свом дворишту коју му је НАТО оставио у аманет. И док се кубици ископане земље увећавају, а незадовољство и страх комшија кулминирају, времешни чича Трифун наставља своју битку. Губитак живота одавно је престао да га брине јер, каже, нема више шта да изгуби.
13 ГОДИНА ПОСЛЕ А ГДЕ СМО ДАНАС?
р. Градимир Николић
Србија 2012, 30'
“13 година после, где смо данас“ је филм о последицама бомбардовања Ниша касетним бомбама и одбијању Србије да потпише Kонвенцију о забрани касетних бомби. Србија је била на мети касетних бомби током сукоба са НАТО савезом 1999. године. Тада је Ниш два пута бомбардован касетним бомбама, а само у једном дану 7. маја 1999. године од касетних бомби погинуло је 15 људи. Од завршетка НАТО бомбардовања, у првих неколико година од касетних бомби расутих на територији Србије погинуло је шест људи, а 12 је рањено.
У ИМЕ ЖИВОТА 1999
р. Бошко Савковић
Србија, 2017, 9'
Почетком 1999. Бивша југославија је бомбардована од стране НАТО пакта. Једна од мета је била и зграда бивше команде велике Југословенске армије у Београду. Пролазиле су године након бомбардовања.
13 година из безбедносних разлога ништа није рађено на згради погођеног Генералштаба. Али је зато радила природа. Из ничега, прашине и бетона, порасло је дрво. Израсла је права шума на крову Генералштаба. Филм „У име живота 1999.“ на специфичан начин прати раст тог дрвећа и девојчице која је зачета док су падале бомбе над Београдом.
15 година након бомби део зграде је срушен из безбедносних разлога а сво дрвеће је посечено. Остала је само једна бреза у коју је девојчица гледала сваког дана док је ишла у школу. Данас, 18 година после бомби, девојчица и њени другари су пожелели да ту брезу неко скине са крова и засади у градски парк. У земљу, као што доликује дрвету.
Овим филмом о дрвећу на крову желимо да скренемо пажњу публике на чињеницу да је природа јача од свих нас и свих бомби. Да ће после свих нас и после свих бомби остати само – дрво.
Сада као споменик у градском парку „Мањеж“. Али не споменик бомбама и бомбардовању. Већ споменик животу. Животу после бомби.
