Реч редитеља
У овом кореодрамском читању Слике Доријана Греја Вајлдови ликови, Доријан, Хенри и Базил, имају један једини животни мото – хоћу да уживам! Но, свако од њих ужива на свој начин. Доријан, односно Нарцис, вечно је и неповратно заљубљен у себе, ужива у властитој физичкој појави и младости. Базил, непоправљиви особењак, са склоношћу ка уживању у зачудно лепом портрету који је насликао, готово пигмалионски је заљубљен у створено дело и безрезервно уверен у своју генијалност. И један и други опчињени су, на одређени начин, истим: властитим егом! Неочекивано, сликар Базил остварује и специфичан емотивни трансфер с човеком којег портретише, Доријаном. Сам портрет постаје Доријаново друго ја, које преузима судбину смртника и оличава промене изазване старењем и начином живота. Лорд Хенри, мефистофеловски карактер, као саможиви циник, суви је интелект, лишен осећања, али и он, испољава пигмалионске тежње. Ужива да мења схватања људи из своје околине, трансформише их у особене лутке које упућује да чине оно што он сам заправо не чини. Његова уметничка остварења јесу играчке које је од људи начинио. Хенри бива једновремено магнетски привучен с двеју страна - снажном уметничком сујетом Базила и Доријановом нарцисоидном спремношћу да се потчини сваком моделирању које може да допринесе замрзавању младости и лепоте, а тиме и увећању општег дивљења. Такав концепт сугерише мисао да је разлика између Пигмалиона и Нарциса суштински незнатна. И Пигмалион и Нарцис происходе из велике самозаљубљености. У једном случају реч је о самозаљубљености у личне стваралачке могућности, а у другом је реч о поседовању уверења како ти сам јеси највећа и најлепша творевина. На крају, покушали смо да дамо одговор на питање: куда воде острашћено самољубље и уметничка сујета, коме, и чему, се а приори приклањају.
Вера Обрадовић