11. 12. 2014.| Akademski filmski centar

17:00 | Mala sala | Small Theatre 
Retrospektiva / Retrospective
MEĐUNARODNA VIDEO KOLONIJA OHRID 1989. / INTERNATIONAL VIDEO COLONY OHRID 1989
Uvodna reč / Introduction by Gena Teodosievska

 

 

 

 

 

 

 

Гена Теодосиевска

ЈЕДИНСТВЕНЕ ДВЕ ВИДЕО КОЛОНИЈЕ У СВЕТУ

(ОХРИД И СКОПJЕ)

 

Две Видео радионице организоване од стране Македонске Телевизије (у Охриду 1989 године и у Скопју 1992 године), скренуле су пажњу међународне уметничке критике, тако да је у низу текстова познатих теоретичара уметничког видеа Македонија била рангирана мећу ретким земљама чији јавни Радиодифузни сервис професионално организује и финансиски подржава специфични вид реализације уметничког видеа, а истовремено га презентује тојест емитује у ударним терминима на својим програмима.

Јула (15 – 25) 1989 године, у сарадњи са Филмском омладином (Блаже Миновски – Гроф), Македонска Телевизија (од чијих запослених је и произашла идеја за овакву колонију, а ту пре свега мислим на Ивана Чунихина, Љубишу Ивановског – Лепи и Драгана Абјанића) и Министарство културе су успешно организирали Прву међународну видео колонију „Охрид 89“. Позвана су била позната ауторска имена која су се бавила уметношћу видеа, а реализована су била 8 видео дела, која су затим била претстављена на 18 видео фестивала

и преко 70 презентација у домовима и центрима за културу бивше Југославије, затим у Институту за савремене уметности у Бостону, Музеју савремене уметности у Лос Анђелесу, на Оделу за видео уметност при Универзитету Оукланд у Сан Франциску, у познатој The Kitchen Production у Њујорку итд. Нека од ових видео дела била су приказана у компетитивним програмима тада највећих видео фестивала широм Европе:EMAF (Оснабрик);  World Wide Video Festival (Den Haag и Amsterdam); Semaine de La video International (St Gervais- Genevе); Alternativa Film Video Beograd,  Video susreti (Sarajevska zima), Sarajevo; Video Mix 001, Zagreb итд.

 

Међу првима који је прихватио позив за учество био је Хаико Даксл (1957 – 2012), видео уметник из Немачке, аутор „Седам печата“ и уметнички директор фестивала European Media Art Festival (познатији као EMAF), који се још увек одржава у Оснабрику. Он је тамо промовирао дела македонских видео уметника и пре, а и дуго затим.

Други видео уметници који су били позвани и дошли у Охрид и реализовали своја дела били су: тандем из Загреба, Бреда Бебан (1951 – 2012) и Хрвоје Хорватић (1958 – 1997) са делом „Географија“; Нарцис Кантарџић из Сарајева са делом „Један дан у Охриду“; Џереми Велш из Лондона са делом „Дан“; тандем Марина Гржинић и Аина Шмид из Љубљане са делом „Жед“; први видео аутори на балканским просторима, Нуша и Сречо Драган из Љубљане са делима „Лихнида“ и „Нео – Гео“ и Жан Луј Ле Такон из Париза са делом „Молим вас прекините се“. Ових седам видео дела, плус једна видео инсталација, били су реализовани у Охриду за десет дана, са две комплетне телевизиске екипе Македонске Телевизије, а монтажа и постпродукција су били рађени у монтажним одељењима Македонске Телевизије у сарадњи са колегама: сниматељи Димитар Владички – Манаки и Марјан Огненовски, продуценти Русомир Богдановски, Катица Трајковска Абјанић и Гена Теодосиевска, организатор Коста Китановски, монтажери Бане Поповић,    Зоран Спасовски, Аце Бошковски и Момчило Јакимовски, видео миксер Венцислав Војдановски, инжењер Владо Арсов и тон мајстор Љубин Камчев. Снимања у Охриду и монтаже и постпродукција у Скопју су се одвијале паралелно, аутори су аутобусом путовали у Скопје на монтажу. И никоме ништа није било тешко зато што су постојали циљ и визија. Циљ је био да се постигне естетски коректан квалитет дела, а визија да се та дела прикажу што бројнијој публици. У таквим је ситуацијама изванредно тешко радити са ауторима индивидуалцима, који за један кадар чекају и по цео дан, или опет траже да им се нађе за снимање црвени Форд из седамдесетих година, и слично.

 

У време одржавања ове Прве међународне видео колоније „Охрид 89“, били су организовани и интересантни сусрети са познатим личностима европске, светске и југословенске видео сцене: Tom Van Vliet, директор WWVF из Амстердама; Valerie Llouba, асистент директора„Semaine de La video International“(St Gervais- Genevе); Lorne Falck из познатог Banf Center у Банфу (Канада); Kathy Hoffman из ICA из Бостона (САД),

једна од највећих промотора тадашњег југосовенског видеа у Европи и САД; Дуња Блажевић, уредницанекад култне емисија ТВ Београда; Даниела Пурешевић, новинар ТВ Београда и селектор фестивала „Алтернатива Филм Видео“; познати видео аутори из  Хрватска Далибор Мартинис и Сања Ивековић;Мирела Перон,видео продуцентицаиз Канаде и други.

Македонска критика и медији нису били наклоњени овом мукотрпно реализованом пројекту. Рекла бих да је више било у питању недовољно познавање ове уметничке форме, филмског језика и експеримента уопште, него нетолерантност према прихваћању самог видеа.  

Тог јула 1989 године у Охриду се је разговарало о различитим искуствима, о начину едукације, о галериским и телевизиским искуствима у презентацији видео уметности, о фестивалима и њиховој улози у промоцији видео уметности мањих земаља и региона и о томе шта уопште значи продуцирати дела видео арта. Овим темама су се често навраћали и селектори филмских и видео фестивала, јер су се са развојем нових технологија мењала и искуства свих учесника укључених у ове процесе. Директна укљученост тимова у процесу организације, продукције и постпродукције ових видео дела се је сагледавала и као савршени едукативни метод не само прилагођавања институционалном и ванинституционалном, што и није нешто ново, него и комплетном унифицирању свих чинилаца у стварању једног савремено осмишљеног и креативног програма. И поред можда арогантног владања медиумским простором путем монопола који је имала, Македонска Телевизија је била једина која је имала одговарајући „алат“ за израду нове уметности и ипак је била искрени сарадник и достојан промотор и независним ауторима и њиховим видео делима која су постала саставни део телевизиске програмске шеме.

 

С друге стране, међународна видео заједница је са одушевљењем дочекала резултате ове за њих неверојатне радионице. Након претстављања у Хагу, Оснабрику, Женеви, Београду, Сарајеву, Љубљани, Загребу, Берлину ... организатори су добили нове високопозициониране пријатеље и истомишљенике, као што су били: Андре Итен, директор видео фестивалау Женеви; Џули Лазар, директор Музеја современе уметности у Лос Анђелесу; Мајкл Неш, директор Лонг Бич музејаза видео; Џин Финли, професор на Оделењу за медиуме и видео уметност на Универзитетуу Оукланду и други. Све ове врло поштоване личности у свету савремене визуелне уметности укључили су презентацију дела са Прве међународне видео колоније „Охрид 89“ у своје годишње програме, тако да су практично били реализовани и циљ и визија које су организатори били себи поставили. Када би се и данас погледала ових осам видео дела, са дистанцом од више од пуних 25 година, реално се може сагледати њихова изванредна важност и као визуелна структура и као свеж културни производ.

 

Друга видео колонија се је одржала јануара 1992 године, и за разлику од показаног ентузијазма за време Охридске видео колоније, није успела да мотивише и задржи цео тим.

У то време које је „мирисало“ на рат, ангажирана уметност је била више него потребна. Али опасност која се назирала поколебала је и најхрабрије, па се зато и видео продукција направљена у Скопју састојала само од три видео дела аутора Кристофа Деринга (Немачка), Ива Крофта (Швајцарска) и Аниса Бајрактаревића (Босна и Херцеговина). Њихова дела и у свом визуелном приказу сведоче о емотивном стресу присутном међу члановима екипе у време одржавања Друге међународне видео колоније „Скопје 92“.





Link za dokument :